Otisak spora - važan element u determinaciji gljiva

Pored morfoloških karakteristika, staništa, vremena rasta, i otisak spora je važan podatak da bi odredili kojem rodu gljiva pripada.
I u drevnim herbarijumima koje su najčešće pravili monasi pored suvih eksikata gljiva imamo i otiske spora kao važan dokazni materijal o kojoj se vrsti radi.

Otisak spora se dobije ako se šešir gljive (ako ga ima), čitavo plodno telo ili deo plodnog tela ako je većih dimenzija, ostavi šest ili više sati na belom ili crnom papiru ili na staklu da sporulira. Šešir ili plodno telo treba pokriti posudom da bi se izbegla vazdušna strujanja koja isušuju gljivu i raznose spore tako da otisak bude mutan. Ako je gljiva u zrelom i svežem stanju na papiru dobijemo veran otisak himenijalnog dela plodnog tela gljive pa možemo da vidimo boju spora u masi što nas upućuje na familiju kojoj pripada.
Pored boje spora u masi, na otisku se jasno vidi od čega se sastoji himenij: od listića, cevčica, iglica, grančica, jamica itd. Jasno se ocrtava gustina, oblik i debljina listića; možemo da vidimo jesu li listići račvasti, žiličasto povezani u bazi (anastomozirani), kao i na koji način su povezani sa drškom. Takođe se vidi koliko je debela drška, i da li je postavljena centralno ili postrance (lateralno). Ako je himenij sa cevčicama, na otisku se vidi oblik, širina i gustina rupica.

Prema tome otisak nam pruža veći broj informacija koje bitno pomažu pri odredivanju vrste, a može poslužiti i za naknadne analize i diskusije.

Da bi se duže vremena sačuvao jasan otisak himenija u herbariju su korišćeni razni fiksativi, koji su zbog hemijskih jedinjenja koje sadrže često imali štetan efekat na spore.

Novi način pravljenja otisaka smislio je jedan od osnivača MDS (Mikološko društvo Srbije) Ibrahim Hadžić, a njegov opis te metode objavljen je u časopisu "The Mycologist" 6/4, 1992 i u Jugoslovenskom gljivarskom glasniku "Svet gljiva" 4/15, 1997. Otisak se po njegovoj metodi pravi na hromatski neutralnoj celuloidnoj foliji, zatim se pokriva folijom koje zbog statičkog elektriciteta odlično prijanjaju jedna na drugu i fiksiraju se duplofan lepljivom trakom. Tako napravljen otisak, postavljen na kontrastnu, najčešće belu ili crnu podlogu se dobro vidi. Spore ostaju žive dugi niz godina tako da se mogu koristiti za posmatranje pod mikroskopom ili da se zaseju u Petri šoljama što je i najsigurniji način da se utvrdi o kojoj je vrsti reč.

Poznato je da spore sačuvane u odgovarajućim uslovima mogu da prežive i hiljade godina kao svojevrsne banke gena gljiva.