Priroda nam daruje mnoge plodove. Među njima ima i jestivih i otrovnih. Za prirodu samu po sebi to nema značaja, ali aspekat jestivosti ili otrovnosti za čoveka je od životnog značaja. Najmanje poznate među njima su gljive. Nedovoljno su istražene, stalno se otkrivaju nove vrste, a i do literature o njima se teško dolazi. To je upravo jedan od razloga zašto se održavaju izložbe gljiva. Naravno i pitanja koja postavljaju posetioci uglavnom se odnose na to da li su gljive jestive ili otrovne. Pri tom treba stalno imati na umu da je pitanje jestivosti naš čisto individualan, ljudski stav prema prirodi uopšte. Ono što za čoveka može biti smrtno otrovno, za insekte, crve, puževe, ali i neke krupne životinje, sasvim je jestivo, jer njihov digestivni trakt raspolaže enzimima koji te otrove mogu da razlože.

Upravo iz ovih razloga organizatori izložbi uvek daju opširna obaveštenja svim posetiocima. To svakako nije dovoljno za one koji se prvi put sreću sa pečurkama. To je samo prvi stepenik upoznavanja nakon koga sledi upoznavanje sa gljivama preko literature ili kroz druženje sa članovima gljivarskih društava kojih ima širom Srbije. Neka svedočenja osoba koje su se trovale i preživele, a čuju se na ovakvim manifestacijama, mogu biti vrlo poučna. Priče sa tri izložbe bar malo će pokazati koliko neznanje, površnost i pohlepa mogu biti opasni.

Prva priča:

Krajem septembra 1998. godine na Fruškoj gori, pored spomenika na Iriškom vencu, odražana je izložba gljiva u organizaciji gljivara iz Sremske Mitrovice. Gljive su bile izložene na stolovima ispred objekta u kome su se održavala prigodna predavanja. Mnogi izletnici su sa interesovanjem razgledali eksponate. U pauzi predavanja, razišli smo se po šumi u gljivolov. Bilo je to pravo izobilje i jestivih, ali i onih najotrovnijih vrsta. Dok smo prolazli parkingom, zaustavila nas je grupica ljudi koji su stajali pored svojih kola. U širom otvorenom zadnjem delu, preko plastične folije bile su nagomilane najrazličitije vrste sveže ubranih pečuraka. Zamolili su nas da im kažemo koje su od njih jestive. Bilo je tu sunčanica, rudnjača, modrikača, puhara, ali i zelenih pupavki! Bilo ih je bar 5 - 6, od toga neke razdvojenih šešira i drški. Pokušali smo da im objasnimo da izmešane sa najotrovnijima i one jestive više nisu preporučljive za jelo. Njihovo iznenađenje je bilo veliko, ali kao da nas nisu razumeli. Ponovili su svoju molbu da im izdvojimo jestive, a mi svoju odlučnost, da su sada kompletno sve gljive otrovne. Iako smo im savetovali da sve istresu u kontejner i posle toga dobro operu ruke, nisu nas poslušali. Očito nam nisu poverovali. Otišli su svojim putem. Ishod ovog pohlepnog branja nije nam poznat.

Jstiva sunčanica - Macrolepiota procera

Otrovna zelena pupavka - Amanita phalloides