Na izložbi gljiva u Banji Koviljači oktobra 2002. godine govorila sam posetiocima o sličnosti između otrovne muhare i jestive kneginje. Kad sam završila priču jedan od prisutnih reče da se trovao muharom. Zainteresovana za njegovo iskustvo zamolila sam ga da nam ispriča kako se to dogodilo. On je hemičar i sa trojicom kolega radio je nešto u manastiru Studenica. Jednog dana je iz šetnje doneo dve gljive misleći da su kneginje i pripremio ih, kao dodatak glavnom jelu. Njih četvorica nisu osetili nikakve tegobe od ove količine. Sutradan je otišao ciljno na isto mesto i nabrao veću količinu istih pečuraka. Posle obilnog i ukusnog obroka koji je od njih napravio, a što su njih četvorica podelili, prošlo je samo 20 minuta kada je osetio suženje vida, grčeve u stomaku i mučninu. Odmah je shvatio da je otrovao sebe i svoje kolege. Popio je prisebno toplu vodu i izazvao povraćanje. Požurio je da obavesti i svoje kolege. Dvojicu od njih našao je još u poslu i rekao im kako da sebi ukažu prvu pomoć. Četvrti je odmah posle ručka otišao da se odmori i kada je stigao do njega čovek je bio već u komi. Hitno su svi prevzeni u kruševačku bolnicu gde im je ukazana lekarska pomoć. Najteže otrovan izašao je iz tog stanja tek nakon 12 sati. Oporavljeni, otpušteni su kući bez posledica. Čovek koji je ispričao ovu priču rekao nam je na kraju da ne vidi baš veliku razliku između ovih dveju vrsta gljiva i da bi verovatno ponovo napravio istu grešku. Pitala sam ga da li je daltonista. Poznavanje i razlikovanje boja je veoma individualna stvar. Svi oni čije čulo vida nije dovoljno pouzdano ne treba da se bave branjem pečuraka radi ishrane.

Jestiva kneginja - Amanita caesarea

Na izložbi na Adi Ciganliji u Beogradu početkom juna 2004. dežurala sam pored stola sa dvadesetak vrsta jestivih i nekoliko otrovnih gljiva. Svim zainteresovanima objašnjavala sam eksponate i upućivala ih na literaturu i Mikološko društvo Srbije gde mogu da dobiju detaljnije informacije. Prišla je žena šezdesetih godina, pokazala na jednu od izloženih pečuraka i rekla da se trovala takvom, ali nešto drugačije nijanse. Kako je u pitanju bila Russula, rekla sam joj da pogleda na izložbi i pokuša da prepozna pečurku kojom se trovala. Ona među eksponatima nije pronašla takvu, a najverovatnije i nije tačno znala kojom se pečurkom trovala. Na pitanje kakvi su joj bili simptomi trovanja, rekla je da je imala grčeve u stomaku i obilno povraćanje. Zatim je iz svoje torbe izvadila kesu i iz nje šeširiće nekoliko različitih vrsta pečuraka. Zamolila me je da joj kažem da li su jestive. Upitala sam je gde su drške, a ona mi je odgovorila da bere samo šeširiće. Odbila sam da pokušam da determinišem bilo šta što se nalazi u kesi. Rekla sam joj da ne bere ono što ne poznaje, da se pečurke nikada ne nose u najlon kesi i savetovala sam je da sve odmah baci u korpu za otpatke. Podsetila sam je na njenu priču o tome da se već jednom trovala, a da sledeći put, ako joj se to dogodi, trovanje može biti još drastičnije i čak fatalno. Otišla je, ali nije bacila svoju kesu.

Ljuta zeka - Russula sp.

Zaključak ove tri priče je dosta zabrinjavajući. Nepoznavanje ili samo površno poznavanje pečuraka, neopreznost i pohlepa mogu nas koštati života.