Gajene gljive  

tartufi
Tuber spp.

 

 

 

Tuber aestivum - letnji tartuf
 
 
Tartufi su mikorizne gljive gomoljastog izgleda, čija se tela razvijaju hipogeično - ispod zemlje. Rastu u simbiozi - mikorizi sa raznim vrstama drveća. U svetu cena ovih gomoljača dostiže vrtoglave visine. Prvi su Francuzi počeli sa uzgajanjem tartufa. Najveći uzgajivači tartufa u svetu su Francuzi i Italijani, ali i njihovi najverniji konzumemti.

Da bi se tartufi mogli uzgajati kontrolisano, treba krenuti od uspostavljanja mikorize izmedu gljiva i drveća. Uspešnost mikorize je utoliko veća, ukoliko se drvo i gljiva ranije povežu. Priprema za kontrolisanu mikorizu počinje sterilizacijom tla, koje treba da bude bogato CaCO3 - pH 7,5 - 8, šljunkovito i peskovito bez viška glinastih čestica. Količina humusa ne sme biti veća od 3%. Za mikorizu možemo koristiti spororastuće vrste drveća, na primer sve vrste hrasta, ali i brzorastuće vrbe, topole, lipe, leske.


Nakon završene sterilizacije tla i njegovog hladenja ispod 300C pristupa se sadnji. Sade se žirovi hrasta ili mladice mekih lišćara. Okrajci mladica moraju se pre sadnje umočiti u vodenu otopinu smrvljenih tartufa da bi biljke prihvatile što više spora, koje će biti prisutne u tlu tokom izbijanja mladih korenčića biljaka. Takođe je moguće u zonu korena jednogodišnje sadnice staviti već razvijenu miceliju, koja će onda vrlo brzo uspostaviti kontakt i mikorizu sa korenom navedenih mladica. Godinu - dve posle inokulacije, sadnice se presađuju na otvoreno, tj. na površinu predviđenu za uzgoj. Želite li tartufe pred kućnim pragom, pod punom kontrolom, možete sadnice posaditi u betonske žardinjere u drvorištu. Ovo je naročito pogodno kada se kao sadnice koriste ruže.

Ako se radi na većem, otvorenom terenu, potrebno ga je pre sadnje preorati, načiniti ga rastresitim i vazdušastim. Biljke zaražene micelijom se sade tako da ih iz posude za uzgoj vadimo zajedno sa grumenom zemlje. Tako one neće pretrpeti šok i brže će se primiti. Razmak sadnje je za vrbu i topolu 50 cm, a za hrast 2 - 3 m. Nakon sadnje je neophodno stalno vlaženje, jer u slučaju sušenja tla micelija ugiba. Tokom godine neophodno je okopavati zemlju oko biljki na dubini oko 10 - 12 cm. Uz put treba odstranjivati kupine i drugo nisko grmlje i puzavice. Ako postoji mogućnost za to, poželjno je tlo oko biljke prekriti slamom i crnom polietilenskom folijom, tako da se sačuva što više vlage u tlu. Takođe je korisno kombinovati sadnice hrasta, koje tek nakon 10 godina daju prvi rod, sa sadnicama mekih lišćara koje prvi rod mogu dati za 5 godina.
 

Berba tartufa se vrši uz korišćenje posebno obučenih pasa koji njuhom otkrivaju podzemne gomoljače i ukazuju samo na zrele primerke. Nezreli primerci nemaju nikakav miris, pa ni gastronomsku vrednost. Prezreli primerci više nisu za konzumiranje. U zavisnosti od vrste tarufi rastu na dubini od 30 cm (Tuber aestivum) do 70 cm (Tuber magnatum). Kada ih pas svojim njuhom otkrije, moramo ih lagano iskopati. Uzgajani tartufi se obično beru jednom nedeljno. Pri tom moramo voditi računa da ne oštetimo samu gomoljaču, ali ni korenje biljke. Nikada ispod jedne biljke ne treba izvaditi sve gomoljače, jer treba omogućiti razvoj micelije i rast novih plodnih tela. Prinosi su vrlo različiti i zavise od mnogih faktora. Najčešće se kreću od 100 - 500 grama po biljci godišnje.

Tuber messentericum - vrsta crnog tartufa
Nakon berbe rupe treba pažljivo zatrpati i dobro zaliti da bi se tlo ujednačilo, a i da ne bi došlo do sušenja micelije. Lišće koje u jesen opadne sa grana treba ukloniti da se ne bi stvarao dodatni sloj humusa, što ne pogoduje razvoju tartufa. Nasad ne treba dodatno đubriti, ali ga ne treba postavljati niti na mestima gde je prethodno bila intenzivna poljoprivredna proizvodnja sa bogatim đubrenjem.

Da bi se uspelo u uzgajanju ovih vrednih i čudnih gljiva, mora se uložiti mnogo truda i znanja, pronaći adekvatno tlo, povoljni klimatski uslovi, dobre sadnice i kvalitetna micelija, uz to i dobro dresiran tartufarski pas i prikladan alat za iskopavanje gomoljača. Jedan nasad tartufa može se eksploatisati maksimum 20 godina.

 

Autor teksta i fotografija: Mirjana Davidović